Kak započeti priču o nečemu kaj je od 21.1.2026. samo sjećanje? Možda baš ovak, s puno emocija, uspomena i ljubavi prema poslu koji je obilježil cijeli jedan život.
Ja sam vrtićka odgajatelj, il kak lepše zvuči — "teta" Sanja s 37 let staža. Odmalena sam se navek motala oko djece, a na mamino pitanje “a kud s njima?” odgovor je bil: “Vodimo ih doma”.
Moje prvo radno mesto bilo je v Trnovcu kraj Varaždina, a na posel sam putovala biciklom ili busom. Kad se vrtić tek otvaral, bus je z Varaždina išel u 4:45, a ljudi su me znali pitat: “Pucka, pa kam?” Najlepše su mi bile vožnje kroz polja i livade, v proljeće posebno jer je tak vrištalo bojama, mirisima i pjesmom ptica.
V Trnovcu sam radila nepune četiri godine, a onda sam se vratila v grad v vrtić Aleja, gde sam provela predivnih 11 let. Od 2007. pa do kraja sam radila v meni najdražoj Kozarčevoj.
V svakoj generaciji bilo je “bisera” i “nebrušenih dijamanata” koje nikad ne bum zaboravila. Posebno pamtim Viktora koji mi je s nepune četiri godine rekel: “Ti si, teta Sanja, neotkriveni svet.” A kak zaboraviti Lovreka koji je, gledajući dete kak spi, rekel: “Teta, ona spi i tvrda je kak tikva.”
Svaka teta je v nečem najbolja. Priznam, nikad nisam bila likovnjak, ali zato sam bila maherica za muziku i priče. Odnavek sam bila v glazbi, pjevala v zborovima i bila bek vokal kantautoru moderne duhovne muzike Antoniju Tkalecu, na prva četiri CD-a.
A moje priče pred spavanje navek su bile z glave, a poznatim pričama navek sam dodavala nekaj svojega. V džepu kute sam navek imala malu “kusturu”, jer mi je s njim bilo najlakše rezati voće, a osim noža, kuta je bila puna svakakvih dranguliji: gumice za kosu, špangice, bomboni, šiljak, gumica za brisanje i figurice oko kojih je navek bila svađa tipa “to je moje, nije tvoje”, a na kraju bi sve završilo v žepu od tete.
Posebna priča je bila vrtićka kuhinja i sve kaj su klinci obožavali. Najlepše je bilo kad bi mame pitale: “Kak se delaju ti vaši pužeki sa sirom? Napravim doma, al to nije to.”
